Te noci moj voz sa srecom otisao je zauvek... Te noci dok sam gledala njegove zelene oci pune suza shvatila sam da moj zivot staje. Staje s njegovim zadnjim zagrljajem, zadnjim osmehom, iako tuznim, staje. Staje sa zadnjim pozdravom, onim simbolicnim 'cao' i poljupcem.. Zvuk tisine i njegovih koraka koji su odzvanjali dok je odlazio, odlazio u bolji zivot, bez mene, bez nas, daleko. Otisao je zauvek. A ja? Ja sam ostala zarobljena u toj noci, letnjoj kisovitoj noci na onom mestu gde sam cula ono poslednje 'gotovo je', sa suzama u ocima i sa vecnom uspomenom na poslednji zagrljaj i njegov tuzan pogled. Rekao je: 'Volim te i volecu te, al' kasno je, zapamti to.' Shvatila sam tad, imala sam sve a izabrala sam nista. Srecu sam odbacila i odlucila sam se za zivot u proslosti, u uspomenama koje bole. Vetar koji je duvao te noci, oduvao ga je daleko od mene, od pogleda, ali od srca nije mogao. Nikakav uragan, price, vreme, ni nove ljubavi nece ga maknuti od srca. On je tu, najblize. On je otkucaj mog' srca, bio i ostao. Zauvek.