Koracam sirokom avenijom, razmisljajuci o svom sadasnjem zivotu. O periodu ljubavi i mrznje. 
Usporavam hod, ugledavsi senku iza mene. Svaki korak te, meni nepoznate osobe budi u meni sve dublja secanja. Odjednom, prolaznik zurno prolazi pored mene, ostavljajuci za sobom miris jakog muskog parfema. Dah mi zastaje, jer je to parfem koji je on uvek stavljao. Skrecem pogled ka njemu. Licem je okrenut ka zemlji, a zbog senke ne mogu da ga prepoznam. Zbog znatizelje, ali pomalo uplaseno, prolazim ispred njega. Tada, bas dok sam prolazila, ugledala sam vrlo poznato lice. I onda, sve je utihnulo. Srce mi vise nije tako zustro kucalo, kao pre. Nista vise nije bilo kao pre, osecala sam to. Pogledala sam ga duboko u oci, a u njima sam videla neku iskru, neku nadu koju ja vise nisam imala. Zelela sam samo da odem odatle, ali taj pogled mi nije dozvoljavao ni da pomislim na to. Skupila sam snagu, stisnula saku u pesnicu zbog iznenadnog osecaja usamljenosti, i pustila suze da poteku, rekavsi mu samo ''VOLIM TE''. To je bilo dovoljno da shvati da jos postojim.

Zelim duge razgovore koji nece imati poentu, ali ce nas oboje nekako zabaviti. Zelim tvoje prste isprepletane sa mojim u cvrst stisak, tako da mi ne das priliku da pomislim da nisi kraj mene. Zelim topao zagrljaj kada primetis da mi je hladno, da potrazis moju ruku svaki put kada me ne drzis za nju. Zelim da mi izazoves osmeh kada vidis da sam tuzna, da me poljupcem trgnes iz misli kada se u njima izgubim. Zelim da vidim tvoj iskren osmeh svaki put kada me ugledas, i dug, naizgled beskrajan poljubac na rastanku. Zelim da imam osecaj da nekome nedostajem u svakom trenutku. Zelim da cinimo jedno drugo srecnim. Zelim tebe.

Bila je to neka cudna vrsta prijateljstva. Zapravo, to nikada nije bilo samo prijateljstvo, vec nesto vise. Ne znam kako da nas definisem. Niti smo prijatelji, niti par, nesto izmedju. Ali, to 'izmedju' je bilo dovoljno da ne pozelim ni jednog drugog. Nikada.

Te noci moj voz sa srecom otisao je zauvek... Te noci dok sam gledala njegove zelene oci pune suza shvatila sam da moj zivot staje. Staje s njegovim zadnjim zagrljajem, zadnjim osmehom, iako tuznim, staje. Staje sa zadnjim pozdravom, onim simbolicnim 'cao' i poljupcem.. Zvuk tisine i njegovih koraka koji su odzvanjali dok je odlazio, odlazio u bolji zivot, bez mene, bez nas, daleko. Otisao je zauvek. A ja? Ja sam ostala zarobljena u toj noci, letnjoj kisovitoj noci na onom mestu gde sam cula ono poslednje 'gotovo je', sa suzama u ocima i sa vecnom uspomenom na poslednji zagrljaj i njegov tuzan pogled. Rekao je: 'Volim te i volecu te, al' kasno je, zapamti to.' Shvatila sam tad, imala sam sve a izabrala sam nista. Srecu sam odbacila i odlucila sam se za zivot u proslosti, u uspomenama koje bole. Vetar koji je duvao te noci, oduvao ga je daleko od mene, od pogleda, ali od srca nije mogao. Nikakav uragan, price, vreme, ni nove ljubavi nece ga maknuti od srca. On je tu, najblize. On je otkucaj mog' srca, bio i ostao. Zauvek.

Plasim se, placem...

Sve ovo ce se uskoro zavrsiti, ova divna 3 meseca prolaze, i evo, zauvek odlaze. U njima su secanja razna, lepa i ruzna, srecna i bolna, sarena. Ali sva su ispunjena ljubavlju, toplinom mnogobrojnih zagrljaja, zarom poljubaca i muzikom divnih glasova koje slusam svakog' dana. I kada su bili tmurni dani, osmehom jednim, neko bi ga razvedrio i potpuno zagrejao. Zavolela sam ih, a mozda ih vec sutra ispustim, ne namerno. U razlicitim svetovima zivimo. I ako ostanemo prijatelji, kada se vidimo slucajno posle mesec dana i kao stranci prodjemo ili se pozdravimo i pitamo sta ima novo? Ova tri meseca, ceo moj zivot su postali, a onda odjednom, da to prestanu da budu? To boli. Placem jer se bojim sta ce se desiti sa nama, sa tobom i samnom, sa celim nasim drustvom. Reci mi da li ce sledece godine biti isto? Naravno da nece, svaka godina je razlicita. Mozda se prestanemo druziti, ali ja zelim da kazem da te volim, da si ova 3 meseca ucinio savrsenim, divnim i tako besprekornim. Hocu da znas da cu zauvek pamtiti leto 2015. po tako neiskvarenom drustvu, po iskrenoj drugarskoj ljubavi koju cu nastaviti da ti dajem i necu prestati, cak i kada ostanemo neznanci na ulici.

I zaplakala sam nocas nakon toliko vremena. Nisam se mogla suzdrzati, bol je bila prejaka. Suze sam pustila da teku, jecaje sam morala stisati da me drugi ne cuju. Plakala sam kao dete, sebe krivila. Zasto sam sebi to dopustila? Suze su kvasile moje lice dok se u glavi vrteo ceo film. Nikog' nije bilo da mi pomogne, pruzi mi toplu rec i da me zagrli. Eto, nekako mi je opet on u tom trenutku najvise falio. Oci sam sklopila, jastuk umesto njega prigrlila. Jesam, i dalje sam tiho plakala. Kao da ce biti bolje kada prolijem tolike suze. Doduse, bilo je. Lakse sam se osecala, odjednom jaka i razumna. Cudno je to da nakon toliko prolivenih suza, iste veceri postanes odjednom, toliko jaka, kao da se nista nije ni desilo. I cesto kazu: 'Isplaci se, bice ti lakse.', a tu noc sam prolila kisu suza nakon koje sam bila mnogo jaca. Dusevno i razumno jaca. Stvarno, ne volim takve kise, al' uvek mi pomognu da shvatim sve ono sto mi se pre njih cinilo kao neshvatljivo. Taman kad pomislis da se takve kise nece vise vratiti, one dodju. A skupi se coveku mnogo toga, i precutimo svasta da bi kasnije, jednostavno, zaplakali. I tako u krug.