Koracam sirokom avenijom, razmisljajuci o svom sadasnjem zivotu. O periodu ljubavi i mrznje. 
Usporavam hod, ugledavsi senku iza mene. Svaki korak te, meni nepoznate osobe budi u meni sve dublja secanja. Odjednom, prolaznik zurno prolazi pored mene, ostavljajuci za sobom miris jakog muskog parfema. Dah mi zastaje, jer je to parfem koji je on uvek stavljao. Skrecem pogled ka njemu. Licem je okrenut ka zemlji, a zbog senke ne mogu da ga prepoznam. Zbog znatizelje, ali pomalo uplaseno, prolazim ispred njega. Tada, bas dok sam prolazila, ugledala sam vrlo poznato lice. I onda, sve je utihnulo. Srce mi vise nije tako zustro kucalo, kao pre. Nista vise nije bilo kao pre, osecala sam to. Pogledala sam ga duboko u oci, a u njima sam videla neku iskru, neku nadu koju ja vise nisam imala. Zelela sam samo da odem odatle, ali taj pogled mi nije dozvoljavao ni da pomislim na to. Skupila sam snagu, stisnula saku u pesnicu zbog iznenadnog osecaja usamljenosti, i pustila suze da poteku, rekavsi mu samo ''VOLIM TE''. To je bilo dovoljno da shvati da jos postojim.